Стицањем аутономије (1830) и добијањем права да отвара школе у Кнежевини Србији дошло je до снажног развоја школства и просвете, отворен је велики број средњих и основних школа у чијим се наставним плановима и програмима веома брзо нашло и физичко васпитање („телоупражненије; гимнастика“). Пошто у то време у Србији није било школованих наставника за овај наставни предмет, то се крајем 19. и почетком 20. века у Краљевини Србији појавила идеја о отварању институције која би школовала наставнике гимнастике.

   Увођењем физичког васпитања у наставне планове најпре средњих (1844), а затим и основних школа Кнежевине Србије (1868), одмах се увидело да без школовања сопственог стручног кадра за њено извођење није могућа ни успешна реализација.
   За увођење физичког васпитања у основне школе најзаслужнији је био министар просвете Димитрије Матић, који је децембра 1868. упутио „Распис учитељима и учитељкама основних школа“ у коме је између осталог препоручио свим учитељима и учитељицама: „да сваке недеље одреде по 3 - 4 часа ван школског времена за гимнастику“. Он је почетком 1869. формирао Комисију за уређење свих школа, која је одлучила да се настава гимнастике уведе као обавезан предмет у основне и у средње школе, са најмање два часа недељне наставе. Комисија је предложила и да се у учитељске школе настава гимнастике уведе у све три године.
   Министарство просвете доноси „Распоред предмета у основним школама и упутство како ће се предавати“ 1871. који је био наставни план и програм, са дидактичко-методским упутствима. Наведено је: „У сва четири разреда мушке и женске школе предаје се телесно вежбање“. То је донело суштински нов приступ овој настави, чиме је у погледу обавезне примене у школи изједначен статус наставе физичког васпитања и осталих наставних предмета.
   Министар просвете Димитрије Матић крајем 1871. донео је одлуку да се у Крагујевцу у току летњег школског распуста 1872. одржи курс за изабране учитеље у трајању од месец дана, "са циљем да се подигне ниво стручне оспособљености учитеља који ће похађати курс, чиме би се унапредио њихов даљи рад у спровођењу наставних програма".
Предавања на овом курсу држали су професори Учитељске школе из Крагујевца, а за физичко васпитање (тада називано телесно вежбање) одређен је Петар Предраговић, учитељ гимнастике у Гимназији и Учитељској школи у Крагујевцу. За овај Курс он је припремио „Програм по коме ће се учитељима основних школа Гимнастика предавати“, На Курсу, одржаном јула 1872. учествовало је 75 учитеља, а према истом програму одржан је и други курс 1873. у Крагујевцу. Oба курса су одиграла значајну улогу у квалитетнијем извођењу наставе физичког васпитања. Према одржаним предавањима на курсевима Петар Предраговић је написао приручник „Кратка упутства за предавање гимнастике у основним школама“, а 1873. Министарство просвете одобрило штампање у 1.000 примерака.

   У време када се настава физичког васпитања уводила у основне и средње школе, јављале су се прве идеје о грађанским гимнастичким друштвима, стизала сазнања о соколству и спорту. Међутим, за остварење ових замисли био је неоходан стручни кадар, кога у Србији тада није било.
   На иницијативу младог лекара др Владана Ђорђевића, начелника Санитетског оделења Министарства унутрашњих дела, основано је Београдско друштво за гимнастику и борење (1882), које је као један од циљева одредило „да (о свом трошку) спрема учитеље гимнастике“. Одмах је формирана посебна Комисија Друштва за полагање испита за учитеље гимнастике пред којом су полагали вежбачи Друштва који су хтели да раде у школама као наставници гимнастике. На тај начин ово Друштво је било претеча институцијама за школовање наставника физичког васпитања.

Официри српске војске као наставници гимнастике и војничког вежбања у школама Краљевине Србије (1882-1890)

   Главни просветни савет је одредио да наставу гимнастике и војничког вежбања предају официри српске војске 10. 2. 1882. Два месеца касније (20. 4. 1882) министар просвете упутио је средњим школама „Наставни програм за гимнастику и војничко вежбање у гимназијама, реалкама и учитељским школама“ са захтевом да се обавезно уведе и предаје у свакој школи. Доставио је и списак гимнастичких справа, а до почетка школске 1882/83. у све школе је поставио наставнике - официре за предавање овог наставног предмета. Настава је имала наглашено обележје војничког вежбања, које ученицима средњих школа није било прихватљиво. Подсећала је на класичну војну обуку, а наставници - официри су пре свега обраћали пажњу на део програма из војничког вежбања. То је условило да започети развој наставе гимнастике буде успорен. Она је врло брзо постала оптерећење за школу и ученике. Из тих разлога у школама је напуштено војничко вежбање 1890.

Школовање учитеља гимнастике (наставника физичког васпитања) у грађанским гимнастичким друштвима

   Кроз читав 19. век основне и средње школе, као и грађанска гимнастичка друштва, у Кнежевини и Краљевини Србији, нису имали одговарајући стручно оспособљен кадар. Развојем и јачањем Београдског друштва за гимнастику и борење, а касније и Београдског витешког друштва „Душан Силни“ све чешће су вежбачи ових друштава, након положених испита за учитеље гимнастике у овим друштвима, постављани у средње школе за наставнике. Пошто се овај кадар није сналазио у реализацији школских наставних програма, крајем 19. века јавили су се предлози за отварање одговарајућих школа, сличних онима које су постојале у другим развијенијим земљама Европе. Предлог да се отвори оваква школа упутио је министру просвете др Поповић, лекар (24. 5. 1904), који је тражио да се отвори „Завод за физичко васпитање омладине“ са курсевима за наставнике физичког васпитања, у трајању од шест месеци.

Оснивање и рад „Гимнастичке школе“ у Београду

   Министарство просвете је, априла 1905, донело одлуку да се започне са припремама за отварање „Гимнастичке школе“ у Београду и именовало Одбор за израду пројекта ове школе, а за председника одредило Сретена Стојковића, директора Гимназије у Београду. Одбор је радио нешто више од годину дана и на основу искустава сличних школа у Аустрији и Пруској доставио је Министарству просвете, новембра 1906, следећа документа: Правила за шестомесечни гимнастички курс; Упутство за телесно вежбање и Програм за телесно вежбање.
   Крајем новембра 1907. Министарство просвете донело је акт о отварању Гимнастичке школе (Курс за спремање наставника за гимнастику) и одредило * 9 чланова Управног одбора, чији је председник био Миливоје Симић - директор Друге београдске гимназије. Одбор је израдио Правила Гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и предложио списак наставника и управника Гимнастичке школе. Министарство просвете одобрило је Наставни план и поставило осам наставника (јануара 1908), по коме је почела да ради Гимнастичка школа у Београду, маја 1908.
   За слушаоце курса примљени су само српски држављани, који нису били млађи од 18 ни старији од 25 година и који су завршили најмање шест разреда средње школе, учитељску, трговачку академију, сликарску или музичку школу. Правилима Школе прописан је наставни програм који је обухватао теоријску и практичну наставу која је у току једне недеље била ограничена на 30 часова. Теоријска и практична настава била је обавезна. Предвиђено је да полазници који заврше Школу буду постављени за наставнике телесног вежбања у средњим школама, а два полазника са најбољим успехом слали би ради даљег усавршавања у неке од европских земаља.
   У први курс Гимнастичке школе, која је почела да ради 1. 5. 1908. било је уписано двадесет полазника, од којих су биле две жене. Предавања су завршена 29. октобра, а испит је одржан од 1. до 5. новембра 1908. Школу је завршило десет полазника, а међу њима и две жене и они су били први наставници физичког васпитања (гимнастике) школовани у Краљевини Србији, који су одмах били распоређени у средње школе у више градова Србије. До почетка Првог светског рата физичко васпитање у основним и средњим школама Краљевине Србије уведено је као обавезан наставни предмет, па је потреба за стручним кадром бивала све већа.

* Стева Тодоровић - академик, председник Гимнастичког друштва Соко; Борислав Тодоровић - директор Трговачке академије; др Милан Радовановић - управник Опште државне болнице; Сретен Пашић - управитељ Више женске школе; Миливоје Симић - директор Друге београдске гимназије; Милутин Мишковић - генералштабни потпуковник, председник Савеза друштава "Душан Силни"; Живојин Јуришић - професор Реалке; Атанасије Поповић - професор Треће београдске гимназије; Радивоје Новаковић - адвокат из Друштва „Српски мач“).

Соколски вежбачи-предњаци као наставници гимнастике у школама

   Појавом соколства, крајем 19. века, у Краљевини Србији успостављeн је однос сарадње школа и соколског покрета. Долазак соколских предњака из Чешке биo је значајна стручна помоћ. Oни су организовали вежбање по соколском систему, у соколским друштвима, као учитељи гимнастике (предњаци), а истовремено су постављани у школама као наставници.
   Почетком 20. века одлуком Министарста просвете соколство се уводи као систем физичког вежбања, а соколски програм прихвата као програм наставе физичког васпитања, па је потреба за наставницима решавана ангажовањем соколских предњака у настави.
   Повезаност соколства и наставе физичког васпитања настављена је и након Првог светског рата, тако да је већ септембра 1919. при Министарству просвете отворено радно место „референта телесног васпитања“ на које је постављен Мирослав Војиновић (Франтишек Хофман), познати чешки соколски радник и стручњак у овој области.
   Одмах након стварања јединствене југословенске соколске организације организовани су предњачки течајеви за рад у соколским друштвима, али и за рад у настави физичког васпитања у школама. Први Савезни предњачки течај одржан је 1920. у Љубљани, Други течај 1926, Трећи течај (само за чланице) и Четврти течај 1927.
   Министарство просвете Краљевине СХС донело је Наставни план и програм за наставу телесног васпитања за основне школе (I-IV разред) 1925., који је био урађен према соколском гимнастичком систему, назив предмета је био „гимнастика и дечије игре“.
   Да би се ублажио недостатак стручних кадрова у настави гимнастике, у Београду је организован „Једногодишњи курс за наставнике гимнастике“ школске 1927/28, који је похађало 33 полазника, од којих је било девет девојака. Била је то генерација учитеља који су те године завршили учитељску школу.
   Министарство физичког васпитања народа основано је 1932, као највиша „надзорна власт над свима организацијама“. У његовој надлежности било је физичко васпитање ученика у школама, као и оснивање „установа у циљу физичког васпитања народа“. Закон о обавезном телесном вежбању донет је јануара 1934. Ради подизања квалитета стручног рада у настави физичког васпитања Министарство је 1937. формирало сталне комисије за полагање стручног испита наставника гимнастике.
   Услед недостатка стручно оспособљеног кадра, све чешће су се јављали захтеви о потреби оснивања Институције за образовање наставника на високошколском, односно факултетском нивоу. Министарство за физичко васпитање народа планирало је да отвори једногодишњу школу 1935. године, међутим, ова одлука је реализована тек 1938 године.

   У свом осамдесетогодишњем трајању Факултет је пролазио кроз различите развојне фазе, мењајући године студија, наставне програме и имена да би данас постао институција вредна дивљења и поштовања.

   Увиђајући потребу за што стручнијим кадром у области физичке културе (фискултуре) Влада Федеративне Народне Републике Југославије донела је 16.7.1946. „Уредбу о Државном институту за фискултуру (ДИФ)“, којом је укинута Школа за телесно васпитање, а основан Државни институт за фискултуру.

   Овом Уредбом Државни институт за фискултуру је основан као "Висока стручна школа опште државног значаја, чији је задатак да спрема високо квалификоване фискултурне руководиоце и наставнике". Одређено је да студије трају три године, а већ две године касније 1948, студије су продужене на четири године, чиме се ова Школа равноправно сврстала међу остале високошколске организације.

16.7.1946: „Уредба о Државном институту за фискултуру (ДИФ)“

   Почев од школске 1951/52. промењено је име Државног института за фискултуру у Институт за физичку културу, у складу са постојећим друштвено-политичким и административним променама у започетом процесу "одумирања државе". Осим промене имена све обавезе, задаци, организација и функција Школе остали су исти.

   Народна Скупштина Народне Републике Србије, 12. 10. 1956. донела је Закон о Високој школи за физичко васпитање, чиме је изједначен положај студената ове Школе са статусом студената осталих факултета Београдског универзитета следећом законском одредбом: „Дипломе које издаје Висока Школа имају исту вредност као и дипломе којe издају факултети Универзитета“.
   Висока школа за физичко васпитање примљена је у Београдски универзитет 6. 1. 1963, чиме је одато признање овој институцији за укупна остварења у образовању, васпитању и научном раду. На тај начин признато је да је достигла ниво и ранг осталих факултета Београдског универзитета.
   Од школске 1964/65. започеле су Последипломске студије прве генерације, која је имала шеснаест студената.
   Први докторат из области наука физичке културе одбранио је професор Никола Курелић, наставник ове Школе, маја 1965. на Академији у Варшави и тако постао први доктор наука у овој области на Факултету и у Југославији.
   Септембра 1968, после тридесет година рада у згради бившег Соколског дома Соколског друштва Београд-матица, Школа се преселила у нову зграду у Кошутњаку.

   Скупштина Социјалистичке Републике Србије донела је Закон о Факултету за физичко васпитање 11. 12. 1968, у коме је наведено да Висока школа за физичко васпитање у Београду наставља са радом као Факултет за физичко васпитање.
      Награђени су напори и остварена дугогодишња настојања наставника, студената и радника ове Школе да својим радом и постигнутим резултатима достигну ниво факултета, као највише универзитетске наставно-научне институције. Од 11. 12. 1985. овај датум се прославља као Дан Факултета.

11.12.1968: „Закон о Факултету за физичко васпитање“

   Уз постојећи наставно-научни рад на Факултету су отварани нови облици школовања стручних кадрова за потребе спорта и спортске рекреације, као и друге организационе јединице:

1. Двогодишњи студиј више стручне спреме, почев од школске 1974/75.

2. Центар за школовање кадрова нижих звања, који је школовао аматерски кадар за потребе спорта и спортске рекреације,

3. Центар за физичко васпитање студената на Београдском универзитету, основан на Факултету 1969, који је реализовао наставу физичког васпитања на свим факултетима Универзитета у Београду,

4. Центар за школски спорт, основан на Факултету почетком 1978, који је пружао стручну помоћ Савезу Олимпијских спортских игара школске омладине Србије,

5. Музеј физичке културе основан првих година рада нашег Факултета после Другог светског рата, који је после смрти проф. Боривоја Јовановића, професора Историје физичке културе трансформисан у Музејску збирку историје физичке културе. Почетком 1979. Музејска збирка историје физичке културе прерасла је, уз финансијску помоћ Републичке заједнице физичке културе Србије и Комисије за историју, архив и музеј историје физичке културе, у Музеј физичке културе Србије.

   Факултет за физичко васпитање променио је име у Факултет за физичку културу 1987, да би новим именом обухватио укупну делатност Факултета, у свим сегментима физичке културе (физичком васпитању, спорту, спортској рекреацији).

   У току 1990. извршена је промена имена Факултета у Факултет физичке културе (ФФК), који ће се задржати пуних десет година. У овом периоду су започеле интензивне активности на пољу реформи факултета, пре свега структуре студија, а тиме и наставних планова и програма. «Комисија за реформу» је исцрпно радила и изнедрила нови наставни план и програм четворогодишњег студија који је на крају декаде усвојен. Почетак "деведесетих" обележило је и интензивно унапређење научноистраживачког рада, оформљена је Методичко-истраживачка лабораторија, Факултет је преузео издавање "Физичке културе", "оживео" је "Годишњак". Присутно је било перманентно ангажовање Факултета на битним законским документима (Закон о физичкој култури, Закон о основној школи, Закон о средњој школи, Закон о Универзитету). Са циљем развоја физичког васпитања и спорта на Универзитету, на Факултету је формирана Универзитетска катедра за физичко васпитање студената Београдског универзитета.

   У мају 1990. потписан је уговор о изградњи отворених терена Факултета. Јуна 1997. постављен је камен темељац мултифункционалне сале Факултета.

   "Деведесете" је обележило и студирање великог броја грчких студената на нашем факултету. Многи од њих и данас показују приврженост Факултету, што потврђује и постојање удружења грчких студената нашег факултета «ДИФ 80». Ово удружење је у контакту са многим студентима из Србије и неколико пута су организовано посетили Факултет. Током деведестих година прошлог века на Факултет је дошао и велики број студената из ратом захваћених делова СФРЈ, пре свега из Хрватске и Босне и Херцеговине.

   У свом осамдесетогодишњем трајању Факултет је пролазио кроз различите развојне фазе, мењајући године студија, наставне програме и имена да би данас постао институција вредна дивљења и поштовања.

   Сагледавајући дугогодишњу потребу за квалификованим стручним кадром и предлоге у вези оснивања стручне школе, министар Министарства физичког васпитања народа Краљевине Југославије, др Бујић, уз сагласност министра просвете Магарашевића, донео је 18. јула 1938. Правилник о „Једногодишњем течају за спремање наставника телесног васпитања по школама“. Истовремено је прописан и „Наставни план и програм“, који је имао 25 наставних предмета, које су након отварања Једногодишњег течаја предавали следећи наставници:

Практично вежбање:

1. Опште телесно васпитање - Јанко Кавчић
2. Пливање - Драго Улага
3. Игре: одбојка, кошарка, рукомет, ногомет и гимнастичке игре - Мирко Шуштић, Јанко Кавчић, Бора Јовановић
4. Лака атлетика - Мирко Шуштић, Јанко Кавчић
5. Вежбе на и помоћу справа - Мирослав Милин
6. Борилачке вежбе: бокс, рвање, џиу-џица - Мирко Шуштић, Јанко Кавчић, Мирослав Милин
7. Народне игре - Милица Шепа
8. Предвојничка обука - др Богетић, Марковић
9. Логоровање ( 14 дана) - Бора Јовановић
10. Смучање (20 дана) – Бранко Полич, др Војин Смодлака, Јанко Кавчић

II Наука о здрављу:

1. Анатомија - др Бранко Шљивић
2. Физиологија - др Војин Смодлака
3. Биологија и антропологија - др Војин Смодлака
4. Масажа - Јанко Кавчић
5. Хигијена – (нечитак потпис на документу)
6. Прва помоћ - др Винко Арнери

III Наука о васпитању:

1. Морално и национално васпитање - проф. Станојевић
2. Наука о телесном васпитању - Јанко Кавчић
3. Општа педагогика - Анте Тадић
4. Психологија телесног васпитања - др Вићентије Ракић
5. Методика телесног васпитања - Бранко Полич
6. Наставна пракса – Анте Тадић, Бранко Полич
7. Историја телесног васпитања - Хрвоје Мацановић

IV Наука о управљању

1. Наука о управљању - др Кнежевић
2. Грађевине и справе за телесно васпитање – (нечитак потпис на документу)

Поред ових наставних предмета, које је прописао министар, у овој школској години (1938/39) предавани су и следећи предмети:

1. Практична реторика - проф. Станојевић
2. Теорија тренинга – Драго Улага
3. Обавезно телесно васпитање - Миливоје Арачић
4. Организација телесног васпитања – Драго Улага

   За управника Једногодишњег течаја постављен је др Алфред Ратислав Пихлер. Пријемни испит је организован од 11. до 14. септембра 1938. и на основу постигнутих резултата примљен је 51 слушалац.

   Свечано отварање Једногодишњег течаја обављено је 15. септембра 1938. у малој сали Соколског дома Београд Матица, у Делиградској улици број 27, у којој је мењајући имена, године трајања студија, наставне програме, ова Институција радила све до 1968. Миливоје Вук Арачић, начелник Министарства физичког васпитања народа, на позивницама за ову свечаност написао је: Свечано отварање Школе за телесно васпитање.

   Школа је радила два семестра, а завршни испити обављени су од 25. јуна до 17. јула 1939, након чега је већина од 49 слушалаца, који су завршили овај течај, распоређена за наставнике телесног васпитања у средњим и учитељским школама.

Школа за телесно васпитање (ШТВ)

   Схватајући потребу о проширењу програма стручног оспособљавања наставника, министар физичког васпитања народа, у току прве године рада Једногодишњег течаја, прописао је „Уредбу о Школи за телесно васпитање“, 24. марта 1939, на основу Одлуке Министарског савета, којом је основана Школа за телесно васпитање, са седиштем у Београду. За вршиоца дужности ректора Школе за телесно васпитање постављен је Миливоје Вук Арачић.

   Наставним планом предвиђено је тридесет наставних предмета, а Школа је добила статус више стручне школе у рангу више педагошке школе, којој су постављени следећи задаци:

• да спрема наставнике и наставнице телесног васпитања за све школе као и стручњаке за поједине гране телесног васпитања,
• да врши стручна и научна истраживања на пољу телесног васпитања и да добијеним резултатима усавршава систем и методу телесног васпитања.

   У школској 1939/40. у Школу је примљено још седам наставника и то: Селимир Радовановић, Милош Нишавић, Марија Нишавић, Љерка Сондић, Ванда Стевановић, Драгош Стевановић и Људмила Фетисова. Уписано је 33 студента и 25 студенткиња.
   Следеће школске 1940/41. уписано је 35 студената и 21 студенткиња, међутим већ започети Други светски рат и непосредна ратна опасност, која је претила Краљевини Југославији, приморала је Министра физичког васпитања народа да 31. 3. 1941. донесе решење о распуштању Школе за телесно васпитање. Априлски рат 1941. против Краљевине Југославије, а убрзо и њена окупација, прекинули су редовно школовање студената телесног васпитања, али није прекинут и рад Школе, јер је Школа за телесно васпитање и даље административно постојала.

Организација „Фискултурних курсева“

   Двадесет дана после ослобођења Београда (11. 11. 1944) настављен је рад Школе за телесно васпитање, окупљањем наставника и припремом за организовање „фискултурних курсева“. Наставници Школе организовали су први курс у време док је још увек трајао Други светски рат на тлу Југославије.
   Први курс, који је похађало 69 полазника, одржан je 1 - 16. 3. 1945. Ослобођењем Југославије и завршетком Другог светског рата, у току лета 1945, организована су још два оваква курса. Други курс од 14.5. до 24. 6. 1945. похађало је шездесет курсиста. Трећи курс од 20.7. до 28. 8. 1945. похађало је сто курсиста.

Наставак рада „Школе за телесно васпитање“

   Министарство просвете Демократске Федеративне Југославије донело је одлуку 18. 7. 1945. о оснивању jедногодишњег Вишег течаја и доставило је ректору Школе. Свакако да је смањивање трајања студија на једну годину проистекло из велике и хитне потребе за што бржим школовањем неопходног стручног кадра из области физичке културе. Већ 19. 7. 1945. послати су конкурси за упис слушалаца на овај Течај.
   Током августа и септембра обављен је пријемни испит и започела је настава, у школској 1945/46, за коју је дефинитивни наставни план и програм донет почетком октобра месеца, затим „Упутство за унутрашњи рад“ и „Одлука о пријему 61 кандидата за редовне слушаоце Школе за телесно васпитање“. Накнадним пријемом током октобра примљено је још једанаест, а 1. новембра још три студента, тако да је број студената износио укупно 75.
   Већина наставника која је водила наставу у овој школској години били су наставници из 1938. и 1939. (Бранко Полич, Војин Смодлака, Јанко Кавчић, Милош Нишавић. Милица Шепа, Селимир Радовановић, Ванда Стевановић, Драгош Стевановић), али су примљени и нови (Олга Сковран, др Радмило Анастасијевић, Живојин Јовановић, Зоран Жујовић, Стеван Енглбрехт, Коста Поповић, Антон Лукшић).

   У свом осамдесетогодишњем трајању Факултет је пролазио кроз различите развојне фазе, мењајући године студија, наставне програме и имена да би данас постао институција вредна дивљења и поштовања.

   Факултет је 2000. променио име у „Факултет спорта и физичког васпитања“, име које носи и данас. Промена није била проста «козметика», нити је донесена исхитрено, већ је била производ дужих расправа унутар Факултета. Идеја је била да се назив факултета учини препознатљивијим у складу са тенденцијама развоја струке и науке, као и називима сличних факултета у Европи. Најпре је нови наставни план и програм студија ишао у правцу прве две године заједничких студија и трећом и четвртом годином студија на одсецима: Спорт, Физичко васпитање, Рекреација. Међутим, 2003. прихваћени су нови наставни планови и програми, који су омогућили стицање високог образовања и звања за два јасно разграничена профила: из области физичког васпитања и области спорта. Осим тога, успостављен је и већи број нових предмета који су се касније појавили и код других сродних Факултета у Србији, као што су: Основе спорта младих (Дечији спорт), Аналитика и дијагностика, Технологија спортског тренинга и др.

   Крупни реформски захвати у високом образовању у нашој земљи су обележили почетак 21. века. Укључивање у „европску породицу“ универзитета значило је и прилагођавање система високог образовања стандардима Болоњског процеса. Постати део Европске зоне високог образовања подразумевало је међусобну усаглашеност и препознатљивост студијских програма, односно академских звања, као и мобилност студената, наставника и радне снаге, засноване на томе. У складу са претходно реченим, 2006. дошло је до усклађивања наставних планова и програма са Законом о високом образовању по принципима Болоњске декларације. Реформски захвати, који су се десили на Факултету, логичан су след непрекидних, деценијских иновација наставних планова и програма, уз задржавање своје аутентичности, имајући у виду искуство, на коме се наша институција градила. Организовање студија у складу са Болоњском декларацијом донело је садашњих шест студијских програма, од којих посебно треба истаћи докторске студије, чији је рад у великој мери допринео побољшању резултата у научно – истраживачкој делатности наставника, сарадника и студената.

   Декаду за нама обележило је, не само деловање и реформисање унутар Факултета, већ и деловање изван Факултета у свим сегментима, физичком васпитању, спорту, рекреацији. Наставници на предмету Теорија и методика физичког васпитања дали су значајан допринос унапређивању физичког васпитања у нашем образовно – васпитном систему, својим ангажовањем у комисијама за израду програма физичког васпитања. Учествовали су као чланови тимa у пројектима: Праћење и унапређивање образовних стандарда за крај основног образовања - Пројекат ИПА 2011; Опште образовање и развој људског капитала (Министарство просвете и науке Републике Србије и Завод за вредновање и квалитет у образовању, 2013) и „Развој школства у Републици Србији“ – Развој стандарда и вредновање – Израда предлога стандарда ученичких постигнућа за крај обавезног образовања (Министарство просвете и спорта Републике Србије и Завод за вредновање и квалитет у образовању, 2005-2010). Били су реализатори обука за примену образовних стандарда у реализацији завршних испита у основном образовању (Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, 2011), аутори и реализатори пројекта Успостављање система праћења физичког развоја и развоја моторичких способности ученика у настави физичког васпитања (Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања и Факултет спорта и физичког васпитања у Београду, 2011-2014). Резултате својих истраживања у пројектима, „Ефекти примењене физичке активности на локомоторни, метаболички, психо-социјални и васпитни статус популације Републике Србије“ (2011-2014) и „Унапређивање квалитета и доступности образовања у процесима модернизације Србије“ (2011-2014) (2011-2014) имплементирали су у наставну праксу физичког васпитања. Од 2010. су аутори и реализатори одобрених програма од стране Завода за унапређивање образовања и васпитања, дајући значајан допринос сталном стручном усавршавању наставника физичког васпитања. Наставници су ангажовани и у својству председника комисије на испиту за стицање лиценце за рад у образовању. као и у својству уводних предавача на семинарима за стручно усавршавање наставника физичког васпитања у оквиру пројекта „Спорт у школе“, који спроводи Савез са школски спорт Србије.

   Национални просветни савет је усвојио мере за побољшање здравља деце и омладине унапређивањем наставе физичког васпитања, кроз документ који је припремила Међуресорна радна група у којој су били представници више ресорних министарстава и струковних организација, као и наставници са Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.

   Масовни спорт, рекреација, спорт за све, спортска рекреација, после неколико деценија занемаривања, од 2006. налазе се на агенди друштва и поново постају један од приоритета реализације циљева спортског покрета у Републици Србији, чему су допринели и наставници са предмета Теорија и методика рекреације. Простор афирмације рекреативног спорта карактерише међуресобно деловање Mинистарстава просвете, науке и технолошког развоjа, Министарства здравља, Министарства омладине и спорта, Савеза за школски спорт, Друштва педагога физичке културе Србије, Завода за унапређивање образовања и васпитања, Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања и Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.
   Факултет је активно учествовао у изради Закона у спорту 2011. и 2016. и пратећим документима и правилницима. Представници Факултета су учествовали у изради Стратегије развоја спорта у Републици Србији за период 2014-2018. и Акционог плана за његову реализацију, Програма развоја спорта у Граду Београду 2015-2018, као и стратегије развоја школског спорта у Србији 2015 – 2018.

   Наглашена је сарадња са Министарством омладине и спорта РС, Олимпијским комитетом Србије, Спортским савезом Србије, Заводом за спорт и медицину спорта РС, великим бројем гранских спортских савеза и спортских клубова. Наставници Факултета су се налазили у улогама активних учесника у стварању врхунских спортских резултата српских спортиста, као тренери, кондициони тренери, чланови стручних тимова, спортски директор ОКС, вође олимпијске мисије Пекинг (2008) и Рио (2012). Реализована су два пројекта Факултета са Министарством омладине и спорта под називом: Ангажованост наставно-научног кадра са акредитованих државних факултета спорта у оквиру активности националних спортских савеза и елитних клубова и стручног кадра из националног спорта у систему образовања и усавршавања на акредитованим спортским државним образовним институцијама (2010) и Ангажованост у рекреацији грађана Републике Србије (2010).

   У последњих пет година Факултет је склопио уговоре о сарадњи са следећим савезима: Биатлон савез Београда, Гимнастички савез Београда, Кајакашки савез Србије, Српски савез професора физичког васпитања и спорта Београда, Атлетски савез Србије, Оријентиринг савез Београда, Оријентиринг савез Србије, Рафтинг савез Србије, Савез за практично стрељаштво Србије, Савез за синхроно пливање Србије, Спортски савез града Сремска Митровица, Триатлон савез Београда, Кјокушинкаи савез Србије, Пливачки савез Србије, Савез хокеја на леду Србије, Савез Соко Србије, Шаховски савез Србије, Џет ски савез Србије, Једриличарски савез Србије, Мачевалачки савез Србије, Српски драгон боат савез, Српски кунгфу вушу савез, Стонотениски савез Србије, Универзитетски спортски савез Београда, Шаховски савез Централне Србије, Боћарски савез Србије, Плесни савез Србије, Рукометни савез Србије, Савез Србије за бодибилдинг, фитнес, боди фитнес и аеробик, Савез Србије за дизање тегова, Савез за рекреацију и фитнес Србије, Скијашки савез Србије, Спортски савез особа са инвалидитетом, Веслачки савез Србије, Београдски карате савез, Савате савез Србије, Савез за школски спорт, Српски национални ронилачки савез.

   Факултет је указао почаст врхунским тренерима додељивањем почасних диплома:

• 2017. - Игору Кокошкову,
• 2016. - Богдану Обрадовићу,
• 2014. - Александру Ђорђевићу,
• 2012. - Александру Боричићу и;
• 2011. - Вуку Рашовићу.

   Последњу деценију рада Факулета обележила је и интезивирана међународна сарадња, оснивањем Центра за међународну сарадњу. Формирани су Центар за стручно образовање и усавршавање који оспособљава кадар за ниже нивое звања стручњака у области спорта и рекреације, као и Центар за издвачку делатност. Одређене су уже научне области на Факултету, а вршене су и промене у организацији катедри.

   На иницијативу проф. др Владимира Копривице 24.9.2016. одржана је оснивачка скупштина Удружења „АЛУМНИ ДИФ БЕОГРАД“ са седиштем на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. На њој је учествовало четрдесетак бивших студенткиња, студената и професора, међу најстаријима и проф. др Павле Опавски, и проф. др Леон Лукман. Удружење је формирано са циљем подизања угледа професије, повезивања дипломаца Факултета спорта и физичког васпитања у Београду и промовисања и практичне реализације модерног образовања у спорту, физичком васпитању и рекреацији. Тако је ФСФВ, после Машинског и Правног факултета постао трећи факултет на Београдском универзитету који има удружење дипломираних студената.

   У свом осамдесетогодишњем трајању Факултет је пролазио кроз различите развојне фазе, мењајући године студија, наставне програме и имена да би данас постао институција вредна дивљења и поштовања.